Poplave i vremenske nepogode nisu ništa neobično ni novo na ovim prostorima i retko ko ako mu voda nije došla do same ivice donje usne i pomisli na to šta mu je činiti i kako bi se u tim trenucima ponašao. Po onome što nam se u novijoj istoriji dešavalo a i po naznakama nekih budućih dešavanja i događaja, naš čovek „homo serbicus“ stekao je izvesne veštine koje bivaju već zapisane u samom genotipu, tj. nalaze se u samoj strukturi naše DNK. Zbog večite opasnosti od nepogoda i izloženosti najrazličitijim oblicima problemskih situacija, bili smo prinuđeni da smišljamo i odgovarajuće odgovore, što bi dalje vodilo zaključku da je , obzirom na samu definiciju inteligencije kao sposobnost snalaženja u različitim situacijama, naš „HS“ veoma inteligentno biće, samim tim što je improvizaciju uzdigao na nivo savršenstva. Jer priznaćete, još uvek opstajemo, iako nam je voda ( ili govna ) već dostigla veoma visok nivo. I sama opasnost ustvari i nije u nivou nego u onima koji tu smesu u kojoj se batrgamo , besomučno talasaju , ne obazirući se na svoje sapatnike koji i nisu baš tako vešti, ali nekako opstaju.

Dakle, zamoljavam one koji možda bolje plivaju ili imaju jači zamah, da ne talasaju previše jer nivo raste svakako . I njima će do guše doći jednoga dana i ako potope svojim talasićima one lošije plivače, neće imati na koga da se oslone i uhvate u trenucima kada govana

 ( ili vode ) bude i previše .

Otvorio sam oči. Zaslepljujuća svetlost me na tren oslepila i odložila susret sa uobičajeno loše aranžiranom stvarnošću. Nisam imao pojma koji je dan, da li se primiče njegov osvit ili sumrak, koliko je vremena prošlo od mog poslednjeg susreta sa samim sobom. Nešto mi je nedostajalo, fragmenti sećanja razbacani po uglovima sive mase u suludoj potrazi za idealnim sklopom sudarali su se besomučno jedni o druge. Zenice su se lagano skupljale privikavajući se na boje, na blistava ostrvca svetlosti koja su se probijala kroz prozor u sobi. Mojoj sobi. Prepoznao sam je po uobičajenom neredu i praznini koja me uvek dočeka iako ni šibica više ne može da se baci a da ne padne na nešto. Po navici potražio sam cigarete na stolu, bile su tu. Povukoh snažno dim u svoja pluća, očekujući da će poznati osećaj probuditi lanac asocijacija i osvežiti mi memoriju. Kroz kratak fleš poput zvezde padalice pred očima su mi se ukazale neke plavičaste oči, polusnene i nasmešene. Prepoznao sam ih, znao sam da su se meni osmehivale, ali nisam smeo dalje da nastavim da se prisećam. Plašio sam se da će nestati a to nipošto nisam želeo da se desi. Bile su tu, samo moje, samo meni plave.
Čudan osećaj iznova otkrivenog spokojstva prošao mi je kroz naborano čelo. Bio sam budan, imao sam nešto plavo u sećanju i to je bilo dobro.
Osetio sam da mi se bude čula, da na koži imam tragove dodira, da se koža priseća neke nežnosti njoj ne svojstvene.
Nisam bio sam.
Sada sam u to bio uveren. Mirisi jutra (to je ipak bilo jutro ) mešali su se poput akvarela sa senzacijama nekog bića koje me je podarilo svojim prisustvom. Ko dete sam isčekivao njegovo novo pojavljivanje, njeno plavo, nežno i mirisno biće da mi probudi uspavana sećanja na ono na šta nisam ni u snu smeo da pomislim, ni da očekujem.
Iz kuhinje se odjednom začulo zveckanje posuđa, kao po nekom naređenju svega sam se u sekundi prisetio. Bilo je to najlepše otkrovenje bačeno u moje lice u poslednjih dvadeset godina. Ona je bila tu.
Kao vodena ninfa, kao muza, kao svetica, kao bludnica, kao čudesno otrežnjenje moga do tada večito nespokojnog bića.
Osetio sam snažnu potrebu da dišem, da živim, okrenuo sam se ka njoj i ugledao svoj mali odraz u plavetnilu. Spustila je svoju ruku na moje rame i tada sam znao da je to ono što sam.
Ipak je bilo neko novo jutro.

Ispričaću vam, možda ne bih trebao, al nešto mi došlo, oću da puknem, mozak će na uši da mi iscuri koliko je sve već uzavrilo. Da, možda sam glup i retard, možda ne razumem  govor ulice i ne umem da ga koristim, ali logika se ne menja ko god bili akteri.

T i T daju T i tu nema pregovora. A on misli da ja ne razumem složene odnose ljudskoga roda, mračne manifestacije najcrnjeg soja iz novinskih rubrika o ubistvima i silovanjima. On misli da se jedino u njegovom kraju u njegovom mozgu  stapaju  sve životne istine nedostupne nama ostalim, priglupim i osrednjim  facama.Da je suvi genije, da je na ruži svih mogućih odgovora i blizu rešenja svih svetskih nedoumica.
Ja sam ono, malo mentalno retardiran, znam da spajam šrafove sa maticama i radim u fabrici za proizvodnju biciklova. Lak posao. Samo treba da uvrnem šraf na određeno mesto i da sa druge strane pričvrstim maticu. To je prosto. I ne smeta mi što me ponekad zbog sporosti gazda viče. Samo neka viče, ja ćutim i radim svoj posao. "Genije"  je moj drugar iz kraja. Njegov posao je teži jer on preuzima ono što ja spojim i još nekoliko delova pa kroz sve to mora i sajlu da provuče i da zategne. Zarađujemo isto , al on je pametniji , pa mu krivo što isto zarađujemo. I onda me kinji. Misli da je on neki suvi genije bez koga bi se sve raspalo . E pa nije . Da mu ja ne spojim onaj moj jedan šraf ništa mu ne bi vredelo sve ono što on posle sklopi. Ladno bi se neko slupao sa bicikla  a to nije dobro, ja neću da budem zao , jer to nije lepo.
Nije lepo ni to što on misli da je njegov mozak veći od mog  i što mi to stalno govori i naziva me svakavim imenima. A moj ključ je veći od njegovog i teži . Mnogo je težak , jer je šraf kojeg zavrćem velik . A ključ je od gvožđa, može nekoga da povredi. A on to zna, jer stalno čita crnu hroniku dok jedemo burek na pauzi. I uvek mi krade jogurt jer ja jedem sporije od njega, pa on misli da mi je dosta, pa budem gladan do kraja smene .
Ponekad  uhvatim sebe kako ga kroz onaj ključ posmatram dok se saginje da dohvati sajlu. Bilo bi lako, samo da ga spustim na njegovu tršavu glavu. Više me ne bi kinjio. Samo jednim pokretom rešio bih problem.
Ali neću. Volim da posmatram bicikliste na keju, a i ko bi onda spajao sve one delove ?
Ja ne bih znao jer sam glup. Samo ne želim da mi to neko stalno govori.

Kao da ja to ne znam.

Ceo dan proveo sam naoružan ko Gari Kuper u filmu "Tačno u podne" mobilnim telefonima na gotovs, fiksnim telefonom, čekajući i nadajući se da ljudi generalno nisu postali baš skroz neosetljivi za problema drugih, pogotovu ako su u poziciji da im te probleme i reše, tj. ako im je to posao.
I kao što i sami znate, da bi ste rešili jedan problem, na onaj administrativni, regularan način, morate proći kroz šarenu baštu naše nabudžene administracije, koja je, pre svega tu zbog vas, a ne zbog sebe.

Ali mislim da su se stvari definitivno promenile, deformisale i otrgle kontroli.

Ona postoji, sama za sebe. Pretvorila se u biće sa očima, ušima, zubima i kandžama, monstruozno ogromnih razmera. Diše naš vazduh, jede našu hranu, siše samu suštinu naših života, bezobzirno.
A takav organizam kao parazit nezasit je. Uvek iznova morate da ga opslužujete, prinosite mu žrtve, klanjate mu se, čistite mrve sa njegovog stola, opraštate mu, posedujete beskrajno strpljenje za njegovu lenjost i neažurnost, jer nedajbože da pokažete i mrvicu negativnosti, nikada nećete ostvariti ono zbog čega ste prodali svoju dušu njemu.
Naučio sam osmeh za njega, izraz lica za njega, boju glasa, hod, položaj tela, svaki detalj koji doprinosi bezbednoj komunikaciji i ostvarenju cilja. A cilj opravdava sredstva .
Videćemo ko će izaći kao pobednik.
Ili se kao pobeda u borbi sa tim bićem računa i minimalan poraz ?

Dobro, ako zaključak uopšte postoji...

ljubim vas u dupe, ajde već jednom rešite mi tu molbu od pre sto godina pa da počnem da živim, jer trebaće vam moj život, da bi ste vi opstali, cenjena Administracijo !

Joka Ono i njen hazbend pokojni Džon Lenon zasadiše na dan svoga venčanja neke hrastove u dvorištu gde su se venčali, ono sve kako ide, jel, dva žira u plodnu britansku crvenu zemlju gde samo trava bogato raste plus malo organskog đubriva. I jebote nikoše veliki. Al nije u tome fora, nego toga dana pošto su oni, jel bili umetnici, poslaše oni raznim ljudima od značaja u svetu po žir u kovertu, da ih malo zajebavaju, ko vele, baš da vidimo oćel se mašiti lopate. E sad, tu je i naš pokojni Ćopa, pokazalo se ipak mudar i velik čovek, makar po tome što videsmo more, zasuko rukave, pa vredno, onako kako je samo on umeo, a učili smo u školi, ono " mali Joža u ćaletovoj radionici, šegrtuje..." i te fore, ipak zasadio te žireve u našu plodnu crnicu, gde sve i svašta niče, samo ne ono što treba. I kažu očevici a tih je malo, da je hrast od Joke i Džonija niko baš velik.
Prošlo je tu nekih godinica, okrugao broj, jubilarni, pa Joka ko svaka umetnica sa vizijom i porukom, krenu da vidi kako su narasli hrastovi i pogađate, u nas najveći i najlepši. Nije džaba Tito rukave suko, iako se posle ( valjda je to «posle» baš sada ) ispostavilo da jeste (za sve ostalo ).
E, to je ipak samo priča o hrastovima. Sve ostalo što je bačeno u istu tu našu plodnu zemlju da nikne, da se razvije, da raste i da se neguje više nije tamo gde treba ili više nije naše.

Misli Joka da je nama stalo?
E pa malo se zajebala!

p.s.Izložba „Joko Ono — Džon Lenon — Tito — jedna konceptualna akcija” biće otvorena 4. marta na Novosadskom sajmu, pa...izvolte !

Bio je prvi, pa onda drugi.
Čekao sam da se desi, pa nije. Biće treći. Znam.
Skoro sam siguran.
Nekome se i desilo, neki random mora da postoji, to mi pruža utehu.

I eto, nižu se dani, gledam, ponuda je ista, samo je sve manje konzumenata.
Minimalistički pristup kao moranje mi se ne sviđa.
Više mi se dopadalo kada sam bio u mogućnosti da biram pa mi taj minimalizam bio onako kul.
Sada smo svedeni na osnovne nagone. Od kojih jedan zbog konstantne udaljenosti ne mogu da namirim. I tu si i nisi, al biće i treći. Tešim se.
Malo muzike. Mislim na tvoje prste, oživljavam dodire kroz etar, neuspešno.
Jebiga, omaknu mi se i te emocije.

Ima dana kada svoju egzistenciju ne mogu da shvatim, kada mi se učini da univerzum igra neku ludu igru sa mnom, kada zakonitosti koje sam do sad primenjivao u nekim uzročno-posledičnim odnosima, ne važe. Kao da neko vuče konce, ispituje granice moje izdržljivosti.
Ej, kretenu, javlja mi se ono đubre (Alter), sa kojim više ni ne pričam, siti smo se već ispričali i nemamo šta jedno drugome reći, opominje me da ne pripisujem promašenost sistema globalnoj zaveri univerzuma. Ne bi bilo fer umanjiti mu zasluge za uništavanje niza života.
Trućam gluposti. To mi je običaj kada mi od reči, koje sam toliko negovao u svojoj uobrazilji da umem da kažem, napišem, nije preostalo ništa sem onih koje traže i zvocaju. Klasičan zavisnik od materijalnih vradnosti.
Imam cigara, imam kafu i zvuke neke koji me ubijaju polako.
Opet sam dosadan, evo dobro, smejaću se nadolazećem proleću kroz kišu, kroz pokušaje da oživim slova i nanižem ih kao bisernu nisku koju ću okačiti nežno oko tvoga vrata.
Možda već sutra ili…

Sanjao sam te, ko bezubu kerušu što mi za vrat dahće u hladno jutro. Čudan osećaj me u snu prožeo kroz butine, hteo sam da te oteram, al su me tvoje oči pogledale, onako toplo, kereći.
Nisam imao srca, možda ga stvarno i nemam. Jer desi mi se u zbilji da se pravim potpuno ravnodušan pred tvojim suzama, za koje znam da sam kriv, al nešto mi ne da, oprosti, da to priznam.
Ne umem ja to. Umem samo da te uzmem dok se budiš, još usnulu, dok ne znaš da to ja govorim tvoje ime zaljubljeno.
U snu si mi oprostila, znao sam tad.
I bacio sam ti gomilu oglođenih kostiju iz mojih čeljusti da ih ogoliš do kraja. Mahnula si repom, poprilično ofucanim za jednu kerušu i odjurila u svoj kutak ne ispuštajući slasne ostatke mog preživanja.
Glasno si režala u mom pravcu, sakrivajući plen svojim neuhranjenim telom. Ja sam krio suze.

Zašto li mi je odjednom bilo muka da te posmatram?

Zašto li sam poželeo da se probudim i da te uzmem usnulu, dok još ne čuješ kako zaljubljeno tvoje ime izgovaram, ne znam.

Budan sam .

Pada kiša.

Pasulj od juče, vari se i preti plotunima.

U rudnicima rudari ne pitaju za sunce, samo ga sanjaju.
Zveri izlaze iz jazbina.

Proleće miriše nekome.
Danas sam uzmicao emocijama koliko sam mogao, pokušavao da se održim na visini svog gneva.
Na radiju pričaju o dnevnim događajima, objektima prirode bez prava na život.
Pričaju o partijama koje više to nisu, o demokratiji koje više to nije, o životu koji više sigurno nije.

Dajem oglas : menjam svoj život za nečiji bolji.

U loncu skakuću ostaci nečega što se krčaklo dugo, dugo...
Pesničenje kao lektira na verskoj i građanskoj nastavi.
Čuo sam da zidovi opet imaju uši.
Ćutim .

Kreiram svoje zidove.

Tamo, međ lalama , daleko od istine si bila ti.

A ja sam bio ovde sa svojom prepunom pikslom, već prežvakanom i nerešenom tranzicijom, svakodnevnim rebusima, moralnim dilemama, metereopatskim izgovorima, iskušenjima od kojih sam se skrivao u mračnim uglovima svoga brloga pletući paučinu vlastitog beznađa.

Delili smo naše dve prazne konzerve crvenog pasulja povezane neraskidivom niti.

Oslušni.

To ja za tebe pokušavam proizvesti zvuk.

Zavrljačio sam u đubre sve ono što sam smatrao besmislenim i suvišnim.

Hoću da stvorim vakuum za sve negativne misli i tragove ektoplazme preostale od nekih ranijih ljubavi.

Zvuci tramvaja po vlažnim šinama mi pružaju osećaj sigurnosti dok čekam.

Dok čekam da iz nekoga sna poželiš i dođeš da ispuniš moju prazninu sobom.

Kao hipnotisan sam zurio u sliku koja se ukazala ispred mene kroz blještavo svetlo iz kupatila. To je bilo ono o čemu sam samo mogao da sanjam u svojim nejsmelijim dečačkim fantazijama dok sam sa Kukijem i  Đozom krišom buljio u Plejbojeve zečice sa naslovnice u izlogu trafike na ćošku, dok nas matori čika Vlada s petog ne bi oterao preteći da će nas ocinkati roditeljima. To nas je koštalo nedelju dana čišćenja stepeništa kod njegovog ulaza.
  A znao je i da nas zaskoči dok smo u podrumu igrali tablić sa seksi kartama koje je Đoza ukrao od svog ćaleta, pa bi mene zaskočio s leđa, zgrabio za uvo i onako iskrivljenog odvukao do keve koja je u svom penjoaru s ružama motala sarmice od zelja. Nisam imao petlju da je pogledam u oči. Čika Vlada je mlatio onim kartama iznad moje glave slobodnom rukom, razotkrivajuči mojoj majci golotinu "Dame" , bujne grudi "dvojke" i čipkane haltere "osmice" koju sam najviše voleo. Ja sam samo blenuo u ružu na maminom džepu, moleći se da mi uvo već jednom  otpadne, ne bi li se skrenula tema sa pubertetskih fantazija na realan problem, al ništa od toga. Majka mi je, da bi ućutkala čika Vladu, ne ispuštajući drvenu varjaču iz ruke, uputila par roditeljskih preko dupeta, vičući onim svojim reskim sopranom " Crni Jovane, nikada od tebe čovek neće biti ! "
  Dva dana sam proveo u svojoj sobi ležeći potrbuške na  krevetu žaleći što bar osmicu nisam uspeo da spasem. Bio sam uveren da ju je matori perverznjak i uhoda uzeo za sebe i da je krije negde u kupatilu od one svoje rospije teta Anđe što samo ide od stana do stana skupljajući potrepštine za tekući ručak. Mislim da  ta žena nikada jaja nije kupovala, jer ih je svaki dan dobijala od nekog drugog. Stanova u našoj zgradi je bilo dosta, pa dok sve obiđe, nakupi se svašta i za ručak a možda i desert.
  Jednom je došla kod moje majke da traži šećer, prifalilo joj za baklavu, a napolju sneg napadao pa majci bilo žao žene , gde će po mećavi do prodavnice, pa zasela dva sata pričajući o novim komšijama što su doselili u prizemlje, oficir sa ženom i ćerkom mojih godina. Prisluškivao sam iz svoje sobe , naglo zainteresovan za pridošlice.
  Tih dana sam se često nudio da idem u prodavnicu, zaboravljajući redovno nešto sa spiska, ili sam revnosno iznosio smeće iz stana žaleći se na neprijatan miris istog. Majka se samo krstila i levom i desnom , a ja sam se trudio da uvek izgledam kul  kada bih prolazio pored njihovih vrata jer sam bio ubeđen da zasigurno viri kroz prozor ili kroz špijunku.
  Bila je lepa  u svojoj mornarskoj haljini tog proleće dok smo još kao klinci blejali ispred zgrade čekajući da prođe štafeta i potom bežali od kiše krijući se po haustoru .
  Ni sada ne mogu da odvojim oči od nje dok me zavodljivo doziva da joj zakopčam haljinu.
Na pamet mi pade čika Vlada, nasmejah se povlačeći rajsfešlus do ispod njenog malog mladeža po sred leđa znajući da sam iz ovog deljenja ja dobio najbolju kartu, svoga Džokera !